i juce... i danas... i, verovatno, sutra...

Davno je pocelo...nije juce...davno... Ima sada skoro dvanaest godina! Da, da, toliko! Tada nije bilo automobila, stanova, kamiona, slepera i cega vec ne. Tada smo bili samo mi. I tek po neko je imao mobilni telefon. I mi smo bili medju njima. A tako je sve i pocelo. Ko bi rekao da ce se on spojiti sa nekim zahvaljujuci naprednim tehnologijama

Nisam neko ko uziva u pricama sa tuznim krajem pa cu nekako pokusati da promenim kraj i ovoj koja nije jos ni pocela, a davno je zavrsena. Ok, mozda necu promeniti kraj, samo necu doci do kraja. Jer i dalje verujem da ga jos uvek ni sama ne znam. Elem, kao sto rekoh, pocelo je davno. Bili smo dva klinca koji su mislili da sve znaju, da sve imaju i da im niko ne moze nista. To je, kada razmislim sa ove distance, svako mislio za sebe. Ali niko nije glasno izgovarao. Zapravo, on je bio samouvereniji od mene. A ja sam reagovala samo kada sam osetila da sam ugrozena. A pored njega sam bila. Jer je mnogo verovao u sebe. I danas veruje. I dokazao je da s pravom to radi. Ali, da se vratim na juce. Daleko je to od "danas"... 

Te veceri smo spontano poceli da se zabavljamo. Vrlo spontano. Neplanirano. Neocekivano. I niko nije "odlepio" od srece. Bili smo zadovoljni. Toliko. Ali, ocigledno je to bilo i vise nego dovoljno da zajedno stvorimo nesto veliko. Zaista veliko. Verujte mi, ne preterujem. Da nije veliko verovatno ne bi trajalo skoro deset godina. U onim godinama. Nego, da se vratim na pricu: bili smo u srednjoj skoli, potom zajedno otisli na fax, diplomirali, poceli da radimo...ma sve po PSu, kako su tada govorili. Prosli smo mnogo lepih i ruznih trenutaka (eh da su samo trenuci..) zajedno. Svako zimovanje i svako letovanje je bilo nase...Razni vikendi...Imali smo sta god smo zeleli. Sasvim slucajno su nam zvezde bile poklopljene i dopunjavali smo se u svemu. Isto smo razmisljali, isto smo zeleli... Vikali su: sta cekate, sve ste odradili, zasto se ne biste uzeli, od najmladjih do najstarijih. Mi smo uvek imali isti odgovor: "imamo vremena, jos smo mladi." Ma vazi! 

Kada se sada osvrnem, mislim da su svi vec digli ruke od nas. Sto bi moja drugarica rekla: vi ste se podrazumevali. I upravo smo se u to i pretvorili. U svakodnevnicu. Kada smo se rastali, vest je munjevitom brzinom odjeknula gradom. Sa nevericom su me pitali i oni koje poznajem, i oni koje znam iz vidjenja, i oni meni nepoznati. Svi su bili u soku. Osim, verovatno, nekih devojcica koje su to prizeljkivale i koje su jako dobro znale sta rade. A znao je i on. Ne krivim njih, krivim njega. I sebe. Nije znao da pobegne od potrebe za dokazivanjem da sve moze. A ja se nisam trudila. Naprotiv. Nekako sam njega podrazumevala da je uvek tu. I kada sam saznala munjevitom brzinom sam se okrenula i otisla. Odgurnula ga od sebe. Srusio mi je snove, nije znao da sacuva ono sto smo imali i nisam smatrala da je vredno da se borim protiv svog ponosa. Uzviseno sam podigla glavu. Nikada me nisu takvu vidjali: uvek full sredjena, izlasci, osmeh u svakom trenutku. A samo ja znam kako sam se osecala...tuga, gorcina, bol, ogromno razocaranje... Zivot me je po drugi put jako osamario. I danas se pitam cime sam to zasluzila. Mada, verovatno se to pita svako ko je iole patio. To je ono prokleto u nama. Uvek se pitas zasto bas ja. Eto tako i tacka. To je pravi odgovor. Inace, cini mi se da nije ni on ostao ravnodusan...kicma mu se zalepila za stomak, dao se u neke glupe poroke...Dosta ljudi mi je reklo da ne mogu da ga prepoznaju, a i ja sam jedno vreme bila zabrinuta za njega. Medjutim, devojcicu je odmah imao kraj sebe. Nisam razumela o cemu se radi - da li pati ili uziva. Kakva god bila istina moj glupi ponos je ostao i dan danas uz mene. Ne mogu da ga se otarasim. A toliko puta sam zelela: i dok me je zvao, i kada je prestao, i kada sam ga sretala po gradu, i kada ga nisam vidjala mesecima. Stalno sam se preslisavala kako bi to izgledalo i kakvu bi reakciju imao. Ali nisam smogla snage, tj nemam m...[petlju]. Smatram da ne zasluzujem poraz i ne znam kako bih se sa njim izborila, a i da naidjem na odobravanje verovatno bih dobila ogromnu zelju da ga mucim, kinjim, maltretiram, ne bi li osetio delic onoga sto sam ja sve vreme nosila sa sobom. I zato ostajem svoja. Setam osmeh i gradim karijeru. I jako mu se obradujem kada se slucajno sretnemo. A to je retko. A on? On je jako uspesan. Popravio je izgled, a uz to, cujem, seta samo skupa odela. I kola. I nekretnine. Neka, zasluzio je. Vredan je on momak. Nije se jos uvek ozenio. I ne treba. Mlad je, ima vremena...Zelim mu svu srecu ovog sveta! Ipak je on i dalje deo mene, a kako sebi ne zeleti dobro?